Dnevnik - Utorak, 10.01.1995.

11:04h Draga Nađa,
Mnogo, mnogo toga se je dogodilo od mog prošlog pisma do sada, mada nije prošao ni jedan puni dan.
Prije svega, Omeru je danas dvanaesti rođendan. Ne mogu da vjerujem da sam bila kao on sada kada se je zaratilo! Ah, kako vrijeme brzo prolazi!
Omeru su došla raja. Nažalost, pošto imamo grijanje samo u dnevnoj sobi, moram da budem sa njima.
Međutim... sinoć je dolazio Nxxxx. Bez'z'ze smo ga nazvale od Merise i rekle da mu moramo nešto reći što bi ga moglo jako zanimati. To nešto uopće nije bilo važno - riječ je bilo o tome da je pomiješao Vedrana sa jednim drugim tipom. Debilizam teški. Na kraju sam se opet morala izvinjavati što sam mu rekla da je lažov.
Jučer sam trebala da budem u "kazni", ali me je Sabina izvukla (ona i ja smo cijeli dan smišljale kako da ga nazovemo i šta da mu kažemo). Kada je sam rekao da će doći sunce me je obasjalo! U 18h, na starom mjestu, uz obavezno "Nemoj da kasniš!". Zaista nisam zakasnila, još sam ga čekala (došla sam deset minuta ranije), on je bio tačan. Stajali smo ispred Civilne, bile su tu i Ivane i Sabina. Njih tri su bile malčice odvojene, tako da smo mogli razgovarati. Navodno je hodao sa XXXXX, mislio je da ja to znam, ali su prekinuli zato što je ona na dernecima uzimala apaurine i u tim je situacijama valjala gluposti. Nerviralo ga je kako se uništava. Ispričao mi je još mnogo toga što mi je pomoglo da složim kockice u glavi. Bio je mrak, tako da sam mogla da ga gledam zaljubljeno, grozno, a da se to ne vidi. U jednom trenutku je rekao nešto kao "do sutra sam slobodan" i ja sam mislila da ću se onesvijestiti.
Ivana F.(jutros sam bila kod nje) misli da mu se sviđam i da me pokušava napraviti ljubomornom. Voljela bih da je tako, ali mislim da je realnost daleko od toga. Prebirem po glavi ko bi mogla biti ta "nova treba"(i potajno se nadam da sam to ja). I ja sam pričala o dečkima, o roditeljima i njihovoj strogosti. Smijali smo se i baš sam uživala u njegovom društvu.
Ali, on uskoro odlazi. Prvo ide deset dana na takmičenje, a onda će se možda vratiti, možda ne. Ko zna kada ću ga ponovo vidjeti? Možda nikada? Možda jednom kada budemo odrasli ljudi i budemo imali svoje porodice, kada budemo dva potpuno različita svijeta?
Ovih dana treba da uzmemo Ivanine skije od teta Tanjinih komšija, pa ćemo skupa niz Crni vrh.
Volim te.
P.S. Vani je pravo klizalište - ljudi padaju i lome se.