Drhtava pesma
Osećam: nešto u meni raste
pomalo bolno-pomalo belo
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari
Ja ne znam šta ću
A tata kaže:
još si balava za takve stvari.
Osećam:nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i neće pod čelom da se smiri.
Tu oblog uopšte ne pomaže.
Duša se kikoće i krvari.
Nešto me muči.
A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto
dva grozda-kao dve tople značke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavačke.
A sve je ipak luđe i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Plačem od sreće.
A tata kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo čuj me:
laganja nema!
Ti bujaj-ja ću od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružičast vetar diše.
I luduj prirodo!
Zri naopako!
- Samo mi nemir ne pokvari!
Volim te što si zaista tako
kao i ja balava za takve stvari!
Osjećam se kao djevojčica u ovoj pjesmi. Ni mene moj tata ne razumije. Kada hodam u pidžami po kući - tada mi kaže da sam "velika djevojka" i da je to nepristojno. Kada treba biti zaljubljen - tada sam "mala djevojčica". On bi najradije da vežem repić sa strane i glumim bebicu i stalno nešto dozivam mamu. Baš me ubija sa takvom pričom. Ne dozvoljava mi da se družim sa dečkima (u čemu ga redovno ne slušam), što je krajnje ludo. Ostaje još da piškim na tutu i tada će kao sve biti ok.
No comments:
Post a Comment