Saturday, March 12, 2011
Dnevnik Petak, 24.07.1992.
Danas me je tata probudio,jer smo Omer i ja trebali ostati sami u kući. Svi su se negdje razišli: tetka Lela i teta Jasna na novi posao, tata u školu, Itet u štampariju, dajo Edo na svoj posao, Adnan zubaru, Omar na Bistrik u svoj stan. Adi je spavao kada smo se mi probudili, pa je i on otišao vani. Doručkovala sam hljeb i majonezu, kakao sa MLIJEKOM. Sjetila sam se mog omiljenog filma "Sam u kući". Meni i Omeru je bilo zaista super: gledali smo DTV, pa na 4.kanalu satelitski engleski dječiji kanal. Tu ima puno crtanih, a i puno dječijih filmova. A tek reklama! Da prste poližeš kako su slatkiši super! (naravno, oni koje reklamiraju). Zatim sam se igrala voditelja-snimala sam emisiju na kasetu. Kada su tata i Adi došli, ja am sa Omerom igrala monopola. Ja sam bila bogatija,jupi. Onda sam izašla vani sa Ninom, Merisom, Sanelom i malom Merimom. Dežurala sam ispred haustora umjesto tetke Lele. Kada su se svi skupili, i ja sam ušla da ručam. Jela sam makarone i jalan sarmu. Poslije ručka sam izašla vani. Kiša, koja je padala, je tada prestala. Sanela je išla šetatis a svojom drugaricom iz razreda Alisom, a Merisi je bilo mrsko da izlazi. Otišla sam po Ninu i ona me je pozvala da uđem. Kod nje je bila i mala Merima. Odigrale smo dvije-tri partije Remija. Ja, da bih se nje otarasila, pozdravila sam se sa Ninom i rekla da idem opet vani. Ali avaj! I Merima je pošla sa mnom i dala mi je neke sitnice o New Kids on the Block, naljepnicu, indigo-papir i dvije olovke. Naravno, ona i Omer su morali sa mnom u parkić. Ne bi se slučajno moglo desiti da idem u parkić sama sa svojim vršnjacima- Sanelom i Merisom. Poslije je došla i Ivana. Bili smo prvo u parkiću, pa smo otišli pred haustor. Tu smo bili samo par minuta i morali smo ući u kuću, jer se pucalo. Kada sam došla kući, pisala sam svoj roman "Kristina", završavala ovaj dnevnik. Dok sam pisala,čula se jaka detonacija. Srećom,pa je samo jedna. Svi smo otišli u banju i u hodnik. Omer i ja smo igrali Remija. Ja sam bila -320, a on je bio +450. Pojela sam kolač (onaj smeđi), oprala sam zube i legla spavati. Teta Jasna je danas preko Adijevog druga dobila poruku da su joj roditelji živi i zdravi (oni su živjeli u Doboju) i da su u Splitu.Danas su naši olimpijci otputovali u Barcelonu.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Procitala sam Dnevnik Zlate Filipovic, i sam ga danas trazila u originalu na internetu, i tako sam naletela na Vas sajt/blog.
ReplyDeleteNikad nisam dozivela gradjanski rat u Jugoslaviji, ili bilo koji rat, i nadam se da ni necu. (Nisam Srpkinja, niti iz bilo koje od ex-yu drzava..molim vas, ne obracajte paznju na moje greske, ako ih ima :) Hvala.)
Htela bih da se zahvalim i Vama i Zlati, jer samo kad covek procita nesto slicno vasim dnevnicima, saznace, kakve je srece, iako, recimo, nema sve, sta zeli, ponekad se svadja sa porodicom, ne izgleda, kako bi on/ona hteo..jer je sve bolje od RATA! To mi, tinejdzeri ovih dana, cesto ne primecujemo (ja se trudim, ali ponekad ipak saznajem da sam opet ljuta zbog sitnica, koje kasnije nece imati nikakvo znacenje.), jer mnogim od nas je najvaznije uraditi dobar selfi, znati, koja zvezda sta radi, ko je bio na kakvoj zurci... Tako da, prvo, zelela bih da vam se zahvalim, zbog toga, sto ste me vi - Zlata i vi - podsetile, kako je dobro, sto nema rata, i zivimo u miru, i sto uopste zivimo..
I kao drugo, bila sam iznenadjena, - mozda to ce da zvuci cudno - kako lepo se je deca druzila u ratu. Nemojte da me shvatite na krivi nacin. NIKAKO ne smatram rat dobrim.
Ali kad citam, sta sve ste vi radili u to doba, veoma mi je zao, sto ovih dana, iako NEMA rata, barem tamo, gde ja zivim, mnogo ljudi samo bulji u telefone, ili racunarni, i kad izadju van, umesto da pricaju sa prijateljima - isto.
I kakve smo srece, sto su nasi drugovi tu, tako da mozemo normalno pricati, igrati, svasta, bez da bi nas neko ubio, bez da se bojimo, hocemo li sledeci dan ziveti, jesu li svi nama dragi jos uvek zivi...